U periodu 2002-2004. Centar za nenasilnu akciju Sarajevo/Beograd, u saradnji sa lokalnim partnerima/icama, organizovao je četrnaest javnih tribina «4 pogleda: od prošlosti – ja u ratu, ka budućnosti – kako ka trajnom miru?» na kojima su govorili učesnici ratova vođenih na teritoriji bivše Jugoslavije tokom 90-ih godina prošlog veka. Ukupno 16 bivših boraca je tokom trogodišnjeg ciklusa tribina bilo u prilici podeliti svoju ličnu priču sa publikom, izreći svoje viđenje rata i budućnosti ovog regiona i na taj način potaknuti javni dijalog na temu suočavanja sa prošlošću i izgradnje trajnog mira na prostorima bivše Jugoslavije.

Kako je počelo?

Radeći treninge sa ljudima iz raznih delova bivše Jugoslavije, slušajući lične priče i male, privatne istorije, često se pomaljao identitet i iskustvo «ratnika», ponekad ogoljen, ponekad vešto sakriven i zaklonjen brojnim drugim identitetima koji se lakše «vare» i sa kojima je lakše se nositi. Autentičnost i težina tih priča prosto su vapile za prostorom, za slušateljakama/slušaocima koji će ih čuti i uzeti u obzir, bez obzira šta o njima mislile/i.

Sa druge strane, neretka ispraznost i samodovoljnost «mirovnjačke» priče koja je deklarativno otvorena i inkluzivna, a u stvarnosti često rigidna i namenjena samo istomišljenicima/ama sa provereno «čistom» prošlošću i garantovano ispravnim stavovima, neminovno je vukla u nešto novo.

Iz spoja ta dva preovlađujuća osećaja rođena je ideja da se organizuju javne tribine, na kojima bi svoje ratne i poratne priče pred otvorenim auditorijumom, iznosili bivši pripadnici različitih vojski koje su bile međusobno sukobljene u ratovima 90-ih godina. Počelo je u junu 2002. godine, prvim tribinama u Srbiji; nastavilo se tokom naredne dve godine tribinama u BiH, Srbiji, Crnoj Gori.

Kako je bilo?

Na ovo pitanje najpre reagujem dubokim uzdahom, a zatim rečju – svakako, koja najbolje opisuje kako je stvarno bilo. Na momente teško i dosta bolno, pa frustrirajuće, pa lepo i važno, izazovno u svakom trenutku - i tako u krug.

Četrnaest tribina «Četiri pogleda» i četrnaest različitih gradova u Srbiji, BiH i Crnoj Gori, «pojačani» sa četrnaest različitih skupova ljudi u svakom od gradova i stotinama različitih priča i «istina» - i pet godina nakon početka organizovanja ovih tribina teško mi je razlučiti tačke zadovoljstva od tačaka frustracije. Ono što sa sigurnošću mogu reči jeste da su tačke izazova i inspiracije jasno vidljive što je svakako najveća vrednost cele te priče.

Krenule/i smo sa maglovitim osećajem o mogućim reakcijama javnosti, sa jasnom i nedvosmislenom podrškom od samo nekoliko pojedinaca/grupa, i dosta izraženim otporima prema ideji da bi bilo koja mirovna aktivnost trebalo da uzme u obzir «te zadrte nacionaliste». Gledano sa ove distance, izgleda mi da nam je tada bila do kraja jasna jedino naša motivacija za takvu aktivnost. Sve drugo bilo je nepoznanica, i u manjoj ili većoj meri rizik koji smo prezimale/i podržani jakim osećajem da ovaj rad vredi i da je neophodan našim društvima, uz sve poteškoće, greške i propuste koji ga neminovno prate.

Je li vredelo?

Stvarnu vrednost ovog rada spoznali/e, čini mi se, tek kasnije i to onda kada smo shvatili dragocenost dobijene prilike da kroz rad sa ratnim veteranima propitujemo i promišljamo sopstvenu «mirovnjačku» poziciju kao i neke temeljne vrednosti našeg pristupa izgradnji mira.

Koliko zaista živimo to što radimo? Koliko zbilja verujemo u dijalog kao formu do koje se stiže do društvene promene? Jesmo li stvarno spremni/e da napustimo sigurnu i udobnu poziciju moralno superiornih mirovnih aktivista/kinja i započnemo razgovor i sa onima koji su najčešće okrivljavani za rat i sva zla iz njega proistekla i uglavnom prepoznati kao nosioci svega onog «protiv čega se mi borimo»?

Pojavljivanje drugih sličnih inicijativa u regionu takođe osnažuje osećaj da ovaj rad vredi. I pokazuje da nema trajnog mira niti dugoročnog odgovora na rat i nasilje bez uključivanja u mirovne procese onih koji su u tim ratovima direktno učestvovali.

Tamara Šmidling, Centar za nenasilnu akciju, Sarajevo